Суботица је веома посебан град, једно је од места без реке. Дунав је далеко од њега, Тиса је далеко, а ова природна особина – недостатак „речне везе са светом“ – у великој мери је утицала на живот града, јер пошто кроз њега нису пролазили речни путеви, он је било је теже доћи до робе и идеја. Све док 1869. године није изграђена пруга између Сегедина и Суботице, која је граду донела оно што му је природа ускратила тиме што му није дала реку. Тренутно је у току реконструкција железничке пруге Шабадка-Сегедин до брзине од 120 км/х, за коју су планску документацију израдили у партнерству Влада АП Војводине и ДКМТ Нонпрофит Козхасзну Кфт., уз подршку Интеррег- ИПА Програм прекограничне сарадње Мађарска-Србија. Такође, користећи овај извор, горе поменуто партнерство је израдило лиценциране планове железничке пруге Шабадка-Бачалмаш-Баја, као и планове насеља захваћених развојем, у оквиру пројекта Железница снова. Ревитализација ових железничких веза може дати нови подстицај развоју града.
Тадашња железница донела је Суботици златно доба, које је трајало кратких педесет година, али је то педесет година које је великим словима ушло у историју мађарске књижевности, архитектуре и винарства. У крајем деветнаестог века и почетком двадесетог века, сецесија је освојила град и резултирала прелепим зградама. Изванредно дело сецесије је суботичка градска кућа, коју вреди видети не само споља, већ и изнутра, ако је могуће, као и суботичку синагогу.
Винарство је такође освојило подручје у том такозваном „златном добу“, након што је породица Карас 1897. године продала део својих имања и које је купио Бела Ормоди, који је почео да сади винограде уз помоћ Хајнрих Јожефа, учитеља-винара из Мађарскe, мecтa Кишкунфелеђхазе. У то време је већ прошао врхунац европске пандемије филоксере, чија је најважнија поука била да је лоза засађена у песковито тло да мање изложена штеточинама, па се околина Суботице скоро сама нудила за ширење винарства. Ова смела одлука има утицаја још и данас, јер је област почела да се насељава захваљујући парцелизацији и виноградарству.
Овим смо објаснили зашто је вредно посетити винску регију Штабка-Хоргос. Овдашње винарије - Винарија Звонко Богдан, Боркастели, Винарија Чувардић, као и винарије Тонковић, Маурер и ДиБонис, све су довољно близу да се између дегустација вина вратите у прошлост. Поред Ковидинке и Кадарке, који се сматрају домаћим специјалитетима, у винарији Хомхат у околини Суботице можете пронаћи и шардоне, ризлинг, каберне, совињон и мерло. Свака винарија има своју причу, па и млада винарија ДиБонис, која се прославила производњом палинке, која је све популарнија у околини, а сервира се уз гирице (дугачак мали инћун), који је популаран. у Хрватској, али и у Београду.
Винарија Звонко Богдан такође превазилази винарство, јер ове винарију на Палићу носи име аутентичног и амблематичног представнику Буњеваца, који је писао и изводио песме типичне за малограђанску културу на језику Буњеваца. Међу њима је и једна од композиција под називом „Еј, салаши на северу Бачке“, уз тамбурашку музику (https://www.youtube.com/watch?v=ot_dX9NGUeU). На ову песничку културу упућују и називи неких вина, попут „8 тамбураша” или „Четири дебела коња”, оба названа по наслову песме Звонка Бодана, прва песма описује заљубљени пар, који пије вино док им свира осам петроварадинских тамбураша.
Енологија Оскара Маурера такође може бити доживљај, јер се виноград „окопава“ на класичан начин, ручно или уз помоћ коња, а вино сазрева природним путем, уз помоћ дивљег квасца, тј. прподном ферментацијом. За дегустацију вина потребан је термин, пре и после посете Палићу, а језеро Палић, које је почетком прошлог века било популарно бањско место, оставило нам је непроцењиво архитектонско наслеђе са спектакуларним благом као што су Велика тераса у стилу сецесије и Жолнаји вазе.
Јужни део суботичко-хоргошког винског региона у Регоце (Риђица), на периферији села има тридесет седам хектара винограда, а винарством се у самом селу бави око 40 породица. Упутите се у Сомбор ако желите да посетите Регоце, са десне и леве стране пута постоје села која су насељена Буњевцима, или такође насељена Буњевцима, као што су Доњи Таванкут и Гиоргиен (Ђурђин). Традиција винарства у Регоцеу датира неколико векова уназад, према писању новина од 1862. јула 6. године, када је грожђе рано сазрело због јаког сунца, јер је зрело грожђе пронађено 28. јуна у малој престоници са црвеним гроздовима. И даље се гаје црвено и црно грожђе, од којих су најчешћи прокупац, мерло и плави франк, а бело ризлинг, шардоне и совињон блан. Винари у Регоце сада раде на томе да и код њих покрену вински туризам.
Пратите нашу Фејсбук страницу на којој сваког дана можете наћи нове информације!